Šta nam stoji na duši ...

Kao što je to kod nas već maltene ustaljeno i ove godine nas čeka nekoliko izbora. Kada u Srbiji pomenete izbore ljudi se odmah namršte i na licu pokažu svu mržnju i prezir prema politici, izraz koji pokazuje "ma, ne opet iste scene, iste priče ..." A nikada se ne zapitamo kako da zaista nešto izaberemo.

U sportu postoji jedna veoma lepa izreka koja glasi "nije važno pobediti - važno je učestvovati". Međutim, kod nas ta izreka se često koristi u kontra smislu i zato nam je kako nam je.

U čemu je onda stvar? Stvar je u tome da na izbore treba izaći po svaku cenu. Pametne zemlje, poput Grčke, su to lepo zakonski sredile pa ko ne izađe na izbore crno mu se piše.

Zašto je ovo važno? Važno je zato što svi mi koji imamo pravo glasa imamo i pravo da menjamo. Zašto dozvoliti da o svojoj sudbini odlučuje neko treći.

Najveći problem je sa nama mladima. Kad pitam nekoga ko je starosti od 20-30 godina uglavnom mi kažu da neće glasati. Malobrojni su oni koji će da izađu a to su uglavnom oni koji su fanovi ili čak i članovi određenih političkih partija.

Uvek me pitaju "a za koga ćeš ti glasati?". Neću za nikoga. "Zašto onda izlaziš na izbore?" Zato što ću precrtati glasački listić i pokazati da nijedan političar ne zaslužuje moj glas. To treba da uradi i onih 50-60-tak procenata koji ne izađu na izbore, jer, očigledno, imaju isto mišljenje. Ali, izaći na izbore i preškrabati listić i ne izaći na izbore nije isto. Jer ako bi malo više od pola biračkog tela preškrabalo listić izbori bi se poništili i političari bi morali malo više da se potrude da zasluže glasove. A kad ti isti ljudi ostanu da sede kući, šaka jada odluči njihovu sudbinu. Danas smo u situaciji da našu državu koja ima oko 8-9 miliona stanovnika vodi politika koju je izabralo svega 1-2 miliona birača od mogućih 6,5. 

Ali, naravno, kada sve prođe, kada se sastavi Vlada, ako se i uopšte sastavi, tada su svi pametni i svi najbolje znaju. Svi kukaju i kude, ali kad treba zaokružiti jedan običan broj na papiru za to nisu sposobni.

Razmislite dobro, imate još 9 dana. 

Svake godine postavljam sebi pitanje o tome da li sam i koliko sam zaista ja vernik. Nastao iz mešovitog braka Srbina i Slovakinje uvek sam balansirao između dve toliko slične a opet različite kulture. Odrastao u sredini u kojoj su svi balansirali između istog jer je i moje selo pola srpsko a pola slovačko.

Po veroispovesti sam pravoslavac ali ne zato jer sam ja to želeo već zato što mi je to nametnuto. To je, kažu, običaj da po ocu dobiješ krst. I onda te pokrste dok ti još i ne znaš da kontrolišeš svoje fiziološke potrebe a kamoli da slobodoumno rasuđuješ. I onda odrasteš u protestantskom duhu, umesto u pravoslavnom. Naravno, u pitanju je uticaj majke, koja je bila tu u svakom trenutku odrastanja i prenosila je na svoje dete ono što je na nju prenela njena majka. Otac nikad nije bio preterano prisutan u odrastanju, kako to već biva, posao. A nije nešto bio ni preterano pobožan, primetio sam da je počeo da se krsti i da posećuje crkvu tek pošto je zagazio u 60-te.

Zato kad me pitaju šta sam po nacionalnosti i veroispovesti ja kažem Jugosloven, hrišćanin. 

Elem, ovo je bio samo uvod za sledeće.

Često puta se zgrozim kada vidim ove naše silne pravoslavne "vernike" u Srbiji. Krsne slave, Badnje veče, Uskrs, sve se to slavi do imbecilnosti. Za poslednjih 15-tak godina dostigli smo neverovatnu tačku pomodarstva koju zaista ni jedna eks-komunistička zemlja nije dostigla. A najviše se zgražavam kad čujem da mi neko kaže "to se nekada nije smelo, jedva smo dočekali". To je najgora laž izrešena od onih koji se sada duboko klanjaju sveštenicima a ne znaju da nabroje ni deset Božijih zapovesti.

Kada odlazim na Badnje veče u Slovačku evangelističku crkvu, 24. decembra, tamo me uvek dočeka puna crkva ljudi, žena, a ponajviše mladih i dece. Samo, takva je slika česta, za razliku od pravoslavne crkve. Maltene, svake nedelje crkvu posećuje zavidan broj vernika različite dobi. A tako je danas, tako je bilo juče, pre deset, dvadeset, pedeset, sto godina. Istina, danas je malo manje omladine i dece ali ne jer su izgubili veru već što nas mori "bela kuga".

Kada odem na Badnjak u SPC, 6.januara, tamo me dočeka gomila ljudi, uglavnom muškaraca koji dovedu decu; mahom su u maskirnim uniformama i šubarama sa kokardama a koji su već toliko popili da se jedva drže na nogama. Sve se na kraju svede na jednu molitvu, dvaputa se prekrstiš i onda počne prangijanje. Uveče na bdeniju bude "sveštenik i dve babe". Tako je i za Uskrs i za sve ostale velike svetce i praznike. Bitno je napiti se, pokazati koliki si Srbin i pravoslavac. 

Ovo se dešava iz godine u godinu, upravo od onda kada je ovo postalo "dozvoljeno". Jer, kako ispada, samo je Srbima bilo zabranjeno za vreme komunizma da idu u crkvu, svi ostali su išli normalno i jednostavno su i nastavili. Gledam neke stare slike iz 60.-tih, 70.-tih, 80.-tih  o crkvenim proslavama kod Slovaka, Mađara, Rusina, Hrvata, Slovenaca ... Svuda crkve prepune iskrenih vernika, kojih danas, nažalost više nema.

Posle, kad ja nekome ovo kažem počinju da me prozivaju da sam ja "antisrbin", da kaljam pravoslavlje, da sam izdajnik Srpskog roda. Znate kako se kaže - istina boli. A kada boli zašto se ne potrudimo da to promenimo. Hajde da se vratimo korenima, da ukoliko već želimo da proslavimo kako treba onda to i uradimo kako treba. Nije teško biti fin, zar ne?